Gorski Kotar je na opasnom redu za poharati . Ovoga puta tražili smo nešto lagano i kratko. Odlučili smo se za Javorovu kosu za koju Čaplar kaže da ima sat vremena hoda. Ja ne znam kada je on tamo zadnji puta bio, ali mi smo ovaj puta bili turbousporeni i hodali smo jedva 25 minuta.

Stigavši u Ravnu Goru, srce Gorskog Kotara, prvo se išla popiti kaf'ca u lokalnoj birtiji:



Ja sam bila toliko oduševljena birtijom i kavom koju smo dobili da bi bila najrađe ovje cjelodnevno partijala  hehe..a tek sandučić okačen kraj ulaza..:



ma pre carski mi je sve to  Lokalni stričeki uputili su nas još kilometar po glavnoj cesti i iza crkve u strmu ulicu Vrh. Kad se dođe do luksuzne brvnare koju je upravo kupio rus za 400.000 eura, tu parkajte:



Iako nema markacija, ima tabla koja pokazuje valjda put, ja je nisam razmela. Staza počinje uz dvorište i zeleno obojane trupce oliti ogradu:



Markacija nema, nemojte im se nadati, al smo uoočili neko do sada neviđeno znakovlje (vidi iza psa):



Staza se tu račva i treba se lijevo (lagano uzbrdo), a na slijedećem "račvanju" staza idite desno. Markacija ima svega par i to starih bilzu stoljeća sedmog  pa uključite intuiciju i našiljite okece. Ubrzo se stiže do vrlo pismene table, mislim ja ne marim i ne kužim Č i Ć al brate mili znam da je kuĆa sa Ć:



Put je ok, utabana staza, pa dio kao makadam...nije loše.



Uspon od mjesta parkinga do kuće Javcorova kosa, nama s noge na nogu, trajao je 32 minute.



150 metara prije doma, u šikari divljih malina i borovnica, stoji zbunjujuća tabla:



Nemam pojma da li je ovo ikada ičemu služilo, al danad ne služi ama baš ničemu. Mi smo se od kuće vračali do sim misleći da je to put do vrha Javorova kosa, al brus. Podrapali smo hlače na trnje bez veze. Put od kuće do vrha nije označen nikakvom tablom kraj kuće, al vodi lijevo par metara prije kuće i ima nekih dve-tri minute. Vrh je željezna piramida pored koje je tuljac sa upisnom knjigom (popunjena teka u raspadnutom stanju) i betonski stupić sa žigom.



Na piramidu sam se popela do zadnje stepenice ali kako ide pri vrhu sve uža i uža, nisam mogla stati i gledati sa nje jer sam imala dojam da se nebi mogla spustiti nazad zbog uske rupe i majušnih stepenica. Koliko sam vidla pogled je neka šikara. Al zato ima malo dalje jedna tabla koja ne laže:



Za par minuta dolazi se do majušnog proplanka koji ima pogled na autocestu Zagreb - Rijeka:



Malo stravično djeluju te strujne žice al Ravnogorski kraj je jednostavno takav. Tu je jedna lijepa lakirana klupica di smo malo popapali, fotkali i predahnuli brojeći turiste koji e voze automa, brojeći kućice Ravne gore i aute koji staju na Tiffon   hahha:







Odskakutali smo nazad do auteka po mirisnim livadama:







I krenuli put Skrada:



Majka je predložila da odemo vidjeti Vražji prolaz i Zeleni Vir. Prvo kaj sam štela tam je probati čuvenu pitu od borovnica  :



Bila je NJAAAAAM...ovo je tak fino da bum je sanjala još neko vrijeme  .  Sreli smo i svetog Bernarda zaštitnika (nas) planinara:



sreli smo špiljske ljude:



i nauživali se ljepote prirode i slatke vode:







Uopće ne znam kako mi je do sada promaklo ovako divno mjesto .. sa savršenim pitama od borovnica i njokama sa gulašom od divljači:





U povratku na cestu je skočila srna...nadam se da joj nismo u gulašu pojeli famliliju  osjetila sam grižnju savjesti